Naš školski sistem godinama prednost daje kognitivnoj pameti. Znanja koja deca stiču tokom nastave svakako su izuzetno važna ali nisu dovoljna za pravilan razvoj ličnosti. To otvara prostor za alternativnu edukaciju koja se bavi razvojem emotivne i socijalne inteligencije, učenjem životnih veština, i sticanjem medijske i finansijske pismenosti.
Stanje u zemlji i svetu, odnosno kriza i niz stresogenih događaja, veoma utiču na decu jer za posledicu često imaju agresivnost, anksioznost ili apatiju. S druge strane, sve to stvara strahove kod roditelja u pogledu egzistencije i budućnosti dece, pa se veoma često finansijska sigurnost izdvaja kao prioritet u obrazovanju. Zbog toga je većina mališana naviknuta uglavnom na pitanja o ocenama, od kontrolnog do pismenog, a odrasli ih upućuju da se spremaju za škole koje će im doneti dobro plaćene karijere. Sa jedne strane, to je vrlo opravdano. Sa druge, pitanja o emocionalnom stanju deteta, od najprostijeg „kako si danas, da li se nešto desilo, lepo, ružno…” veoma retko se pominju. Isto je i sa razgovorima na temu besa, ljutnje kod deteta, neke zabrinutosti ili situacija koje ih uznemiravaju ili stvaraju nelagodu. A onda ako dete ne ispuni očekivanja, mnogo lakše se određuju kazne, koje nikako ne motivišu decu, naprotiv.
– Kada bih mogla da se vratim u doba kada sam bila tinejdžerka, sigurna sam da bi mi odrastanje bilo mnogo lakše da mi je tada neko pojasnio moje misli, dileme, unutrašnje uvide, emocije i podsvesne težnje pogotovo kad sam bila u osnovnoj školi. Iako mogu reći da sam imala srećno detinjstvo, moj lični razvoj bi sigurno trajao kraće i lakše da me je neko od malena učio i usmeravao koji su to načini i veštine koje su meni kao detetu potrebne da se lakše snađem u toj životnoj fazi.
U nekim zemljama to je oblast kojoj se daje na važnosti još od predškolskog uzrasta, pa danas te zemlje beleže najsrećnije ljude na svetu. Majka sam dve devojčice i sve što kao roditelj želim njima, a želim im da budu sposobne, snalažljive, sigurne u sebe i srećne, pretočila sam u programe za decu. Podsticaj deci u pubertetu, informisanje, osnaživanje kroz učenje životnih veština, motivisanje dece da stvaraju i da iskoriste svoje talente do nivoa koji će im probuditi kreativnost i potencijale jesu osnovna ideja „Ciceron“ centra inovativne nastave za decu – kaže za „Ilustrovanu Politiku“ Nataša Mitrović, njegov osnivač.
– Ako pitate roditelje šta je njima najvažnije kada su deca u pitanju, dobićete različite odgovore, u zavisno od vrednosnih normi, životnih okolnosti, socijalnog statusa, njihovih uverenja i prioriteta. Ipak, većina bi se složila da je sreća njihove dece njima najvažnija stvar, ali i najveća briga. Svi želimo da vidimo svoje naslednike kao uspešne, srećne, ispunjene, zadovoljne. A kada su deca srećna, imaju veće šanse da izgrade pozitivne odnose a kada imaju bolje odnose onda se bolje snalaze u školi i u društvu i lakše prevazilaze promene i izazove na koje nailaze”. To je misija “Cicerona“.
Da kroz rad sa decom, pružaju indirektno podršku i roditeljima, jačajući znanje i samopouzdanje najmlađih. Decu osvešćuju da njihov uspeh i sreća nisu međusobno isključivi i da za sreću nije dovoljno samo stečeno znanje u školi već promišljanje, kritičko analiziranje, donošenje pravih odluka ali i upravljanje emocijama, saosećajnost i prihvatanje različitosti bez kritikovanja. Oblikovanje ovih znanja i veština kroz psihološke, kreativne i psihodramske radionice na kojima razvijaju emocionalnu, socijalnu, finansijsku i medijsku inteligenciju jeste suština programa koji realizuje „Ciceron“.
Sve je više studija koje pokazuju uticaj emocionalnih veština na uspeh kod dece i tokom školovanja i kasnije u životu. Osobe sa visokim nivoom emotivne inteligencije uspešnije su u socijalnim situacijama, znaju kako da se ponašaju, bolje komuniciraju, strpljiviji su da saslušaju tuđa iskustva, poštuju tuđe izbore i emocije, lakše se nose sa stresom, imaju bolje mentalno zdravlje i ostvaruju bolje rezultate, a to je upravo ono što svi želimo svojim potomcima.
Vrlo često od roditelja čujemo: „promenio se, bio je baš veselo dete, a sada skoro da i ne razgovara sa nama”. To je ta veština prepoznavanja emocija i umeće prihvatanja promena u odrastanju. Ukoliko deca ne nauče da prihvataju svoje emocije, da kanališu podjednako pozitivne i negativna osećanja, ona neće umeti da prepoznaju ni osećanja kod drugih i vrlo verovatno će doći do sukoba i u porodici i u školi, među vršnjacima, ali i sutra kad odrastu, u odnosu sa prijateljima, kolegama i partnerima.
– Ne mogu reći da deca imaju probleme, pre bih rekla da se susreću sa promenama s obzirom na to da je to period kada su promene u strukturi njihovog mozga najintenzivnije, u telu takođe, pa im je veoma važno kako izgledaju. Njihov odnos prema roditeljima ali i vršnjacima se takođe menja dok uglavnom „digitalno” istražuju upravo svet „odraslih” i traže zanimljivosti. To je negde i pozitivna i negativna strana puberteta, jer u toj potrazi za stalnim uzbuđenjima deca ne prepoznaju rizike. U radu sa njima primećujemo veoma intenzivne uticaje okruženja, vršnjaka i medija na njihove stavove i način razmišljanja. Oni, bez ikakvih sumnji i razmišljanja prihvataju da je sve što čuju u društvu ili vide na internetu, mrežama – isključiva istina. Pri tome se preterano naglašava oduševljenje sadržajima a slabo se, ili nimalo ne razmišlja o povredama, pravim vrednostima i rizicima. Sa druge strane, oni doživljavaju toliko intenzivne emocije da ne umeju uvek da ih kanališu na pravi način i onda dolazi do čestih promena raspoloženja, impulsivnosti ili besa. Druga deca, koja su prirodno sramežljiva i osetljivija, zatvaraju se u sebe, ćute, povlače se u izolaciju jer ni ona zapravo ne umeju da se izbore sa bukvalno eksplozijom osećanja dok prolaze kroz pubertet. Mi se bavimo prevencijom. Pomažemo im tako što je na radionicama glavno pravilo aktivno učestvovanje. Razgovor, slušanje i kreativne igre kroz koje je upakovana suština, jesu načini da kod dece probudimo pažnju. Kroz razmenu iskustava, igre simulacije, igre suđenja i diskusija „za i protiv”, želimo da ih osvestimo, informišemo i naučimo kako da se izbore sa promenama, kako da prepoznaju i prihvate i sebe i drugu decu, kako da analiziraju, kritički razmišljaju, procene prednosti i nedostatke, kako da prepoznaju razliku između zabave i ismevanja odnosno kako da se zaštite ako govorimo o digitalnom i vršnjačkom nasilju – objašnjava Nataša Mitrović. Deca su danas prirodno inteligentnija i za neke stvari pametnija od odraslih. Ali su ipak deca i njima je prirodno stanje da uče i saznaju nove stvari kroz igru. Mašta je nešto što se razvija i koristi za jačanje psihološkog imuniteta a kako bi se kroz igru istražile emocije i psihička stanja kroz koja deca prolaze. Kombinujući ove metode centar je došao do modela radionica gde mladi uče upravo kroz igru a koja za cilj ima poboljšanje mentalnog zdravlja i kvaliteta života, ne samo polaznika, već i cele porodice.
Dodatno, u školi se razvija i medijska i finansijska pismenost.
– Pored emocionalne inteligencije, mediji takodje imaju snažan uticaj na mentalno zdravlje dece i na njihov socijalni razvoj. Ako znamo da su deca višesatno na dnevnom nivou izložena likovima i sadržajima iz medija, posle nekog vremena vrlo je moguće da oni to kopiraju,a ponašanja koja vide prihvataju kao „prirodna“. Zatim kopiraju govor, oblačenje, izgled i kroz „medijski“ život gledaju svoj. Decu na radionicama „Šta ja želim a šta žele drugi?“ učimo gde je granica između pozitivnog i negativnog uticaja medija, jer su tinejdžeri izuzetno osetljivi pa neki sadržaji mogu izazivati toliko jake emocije u njima da mogu postati anksiozni, ljuti i depresivni. Počinju da veruju da „propuštaju“ toliko toga i misle da je njihov život dosadan i bezvredan. Na radionicama „Šta nam to rade reklame?“ deca uče da ispravno razumeju medijske poruke, koja osećanja izazivaju, kako da prepoznaju lažne vesti i manipulaciju. Učimo ih da budu kreativni, da sami osmišljavaju reklame, brendove, da prave novine, emisije, da snimaju vesti. Sami određuju budžete i prave firme na radionici „Biznismen, šta je to?“ , organizuju ekskurzije ili humanitarne akcije. Imamo radionicu „Škrtica ili rasipnik“ gde određujemo granice između sebičluka i rasipništva, radionicu „Imam džeparac a stiže i plata“ gde uče da je deljenje izvor radosti. Učimo ih kako novac utiče na ponašanje, da kritički razmišljaju, da analiziraju šta je važnije sreća ili bogatstvo i šta je zapravo pravo bogatstvo. Jednostavno, učimo ih donošenju odluka i preuzimanju odgovornosti pa je stoga poruka svih Ciceron programa „Pametno dete – bogato dete“ – zaključuje Nataša Mitrović.
Izvor: Ilustrovana Politika, autor Nikola Todorić