Najosetljiviji period u našem životu je do 14 god i do tada dolazi do najjačih obrazaca koji posle oblikuju našu ličnost. Tako se odredjeni doživljaj ili obrazac, a nastao do naše 14 godine, toliko ureže da utiče kako danas razmišljamo, kako donosimo odluke i koji stil života biramo. Naime, obrasci iz detinjstva „tata nije nikad kuci, jer mora da zaradi“, ili „uvek se svadjaju oko novca“ ili „pare ljude kvare“, „sve pare što dobijem za rodjendan, uzeće mi mama i tata“ danas utiču na naše odluke o novcu ali i strahove, nesigurnost i nekada nemoć.
Obrazac, i možda najopasnija sugestija, generacijama poznata je “ne može i jare i pare”. U prevodu ne možeš imati sve u životu. A zašto mora jedno ili drugo? Ta praksa podvojenosti života se toliko duboko ureže da bez ikakvih sumnji zaista poverujemo da moramo da izaberemo i dalje više ne razmišljamo. To naravno prenesemo i na dete jer je podsvesno usvojilo taj obrazac. Zašto mora „ili“? Šta da izabere? Da li sreću ili novac? Da li novac ili porodicu? Da li ljubav ili karijeru? Ko najčešće govori „jare ili pare“? Da li ljudi koji su finansijski veoma uspešni ali možda emocionalno neostvareni pa se tako možda žele utešiti ili opravdati nedostatak uspeha ili sreće?
Umesto „ili“ decu je potrebno motivisati toliko jako da usvoje „i“ i još jedno „i“ jer deca ne moraju donositi odluke za jedno ili za drugo, već ih treba osvestiti da imaju puno pravo da imaju oba; da mogu imati sve, da postoji toliko mogućnosti da ulože u svoje znanje bez ograničenja i ostvare bogatstvo i sreću, budu uspešni, zadovoljni, dobri ljudi, da imaju karijere i porodice, i da postignu i unutrašnju ispunjenost i finansijsku sigurnost.
A šta je uspeh? Zadovoljstvo? Novac? Karijera?
Ako pitamo roditelje, odgovori se značajno razlikuju od roditelja do roditelja jer zavise od različitih vrednosti, životnih okolnosti, socijalnog statusa, njihovih uverenja i prioriteta. Ipak, većina roditelja bi se složila da je sreća njihove dece najvažnija stvar.
Veoma često se sreća deteta smatra osnovnom brigom roditelja. Svi roditelji zasigurno žele da vide svoju decu srećnu, ispunjenu i zadovoljnu. Sreća je ključni pokazatelj da su deca emocionalno zdrava i da su zadovoljna sobom i svojim životom. Kada su deca srećna, imaju veće šanse da izgrade pozitivne odnose a kada imaju bolje odnose onda se bolje snalaze u školi i u društvu i lakše prevazilaze promene i izazove na koje nailaze.
Kada razmišljaju o budućnosti svoje dece, poslovni uspeh je važan faktor u životu mnogih roditelja ali većina smatra da sreća ima veći prioritet u odnosu na visinu plate i karijeru.
Sa druge strane, postoje i istraživanja koja ukazuju na to da neki roditelji stavljaju veći fokus na poslovni uspeh i finansijsku sigurnost svoje dece što je opet u skladu sa njihovim stavovima i vrednostima kao i načinom na koji se nose sa socijalnim pritiskom ili očekivanjima društva. Svakako da roditelji teže da svojoj deci pruže najbolje mogućnosti ali ako su u društvu gde se često naglašava značaj statusa, novca i uspeha, roditelji mogu biti pod pritiskom da vide svoju decu kako postižu “prestižne” i dobro plaćene karijere.
Roditeljski stil negde je određen i onim što je nama samima važno u životu. Zapravo, ako su roditelji odrasli u finansijskom izobilju, važnije im je zadovoljstvo i sreća, a roditelji koji su odrastali u siromaštvu, trudiće se da deca postignu uspeh isključivo iz profesionalne pozicije.
Međutim, važno je napomenuti da postoji širok spektar stavova među roditeljima i da se ne mogu generalizovati mišljenja roditelja i zaključiti šta je ispravno. Ambicije roditelja deca vrlo često prihvataju kao svoje odnosno roditelji svoje ambicije prenose na dete po šablonu „Ako sam mogao ja, možes i ti“ . Drugi stavljaju veći fokus na sreću, zadovoljstvo i lični razvoj svoje dece, bez obzira na status karijere.
Ono što je ključna stvar jeste da roditelji ne bi trebali da uzimaju isključivo svoje sopstveno detinjstvo, kao parametar za odredjivanje roditeljskog stila i postizanje motivacije, jer je svako dete za sebe i pravo usmeravanje deteta je upravo u roditeljskoj snazi da pronađu onaj model koji će biti lekovit za dete umesto modela koji je prepun obrazaca i koji je možda bio delotvoran za njih.
Talenat, kao jedan od činioca zaslužnih za uspeh, igra važnu ulogu, ali nije presudan. Ekstremno uspešni ljudi su uglavnom bili prosečno talentovani, ali su zato imali veoma mnogo sreće u svom životu, kroz ulaganje vremena, znanja i energije u svoje ideje.
Jedno od najsnažnijih pitanja koje roditelj treba da postavi sebi, stavljajući sve najpozitivnije namere sa strane, jeste upoznavanje i prihvatanje deteta odnosno pitanje da li je moje dete dovoljno snažno? Može li moje dete na pravi način ostvariti očekivanja bez obzira na talente koje poseduje? Pravi odgovor na ovo pitanje sprečiće da se deca „slome“ odnosno ukoliko izostane prepoznavanje postoji velika opasnost od anksioznosti i depresije kod deteta usled očekivanja koje nije u stanju da ispuni.
I da se vratimo na “jare ili pare”. Idealna situacija je pronaći ravnotežu između postizanja finansijske sigurnosti i podržavanja lične sreće, talenata, snova i interesa deteta. Iako sreća i uspeh nisu međusobno isključivi, prioriteti se razlikuju. Sreća deteta je ipak ključ za ostvarenje punog potencijala i uspeha u životu. Ukoliko se kod dece postigne takav nivo motivacije, emocionalne zrelosti, samopouzdanja, oslobadjanje od predrasuda i očekivanja drugih, ako su srećna, deca mogu postići veoma velike uspehe u životu. Istovremeno, podsticanje dece da prate svoje strasti i talente dovodi do veće radne motivacije i osećaja postignuća. Ako deca sutra rade posao koji ih ispunjava i koji odražava njihove interese, veće su šanse da će biti i uspešna i zadovoljna u životu i imati “i jare i pare”.