Digital, digital, digital?! Telefoni, mreže, jutjuberi, fejs,snapchat, tik-tok…zabava 21 veka.
A koliko je stvarno zabava? Koliko deca zaista uživaju na internetu, a koliko njih na taj način zadovoljava socijalne potrebe i želi da bude prihvaćeno u tom svetu gde su glavna pitanja ko je lajkovao, koliko imam pratioca, kako sam ispala na slici i slično.
Koliko smo uključeni u sadržaj koji prate, jutjubere koje gledaju, igrice ili aplikacije koje koriste, koga prate i ko su njihovi followeri?
Činjenica je da samo manje od 10% srednjoškolaca i starijih osnovaca ne koristi internet ali isto tako i da oko 90% mladih skoro svakodnevno i višesatno provodi vreme na netu, većina na socijalnim mrežama, polovina za igrice, četovanje i najmanji procenat za informisanje ili neki školski rad.
Nema posebne razlike izmedju uključenosti u socijalne mreže izmedju dečaka i devojčica, dečaci za koji procenat više koriste internet za igrice, a devojčice za dopisivanje. I jedni i drugi do 18-te uveliko imaju profile na makar jednoj mreži a možda čak i dva, jedan za koji znaju mama i tata, a drugi za sve znane i neznane.
Ako posmatramo uzrast od 12+, kao kategoriju veoma tešku za komunikaciju jer naši divni, umiljati klinci postaju snažne persone sa hormonima koji luduju, itekako kritički razmišljaju i neoborivo brane svoje stavove dolazimo do toga da you tube, tik-tok pa i ostale mreže smatraju veoma relevantim medijima. Stariji osnovci su malo otvoreniji, pa nam se i povere šta gledaju. Statistika kaže da je to ipak oko 50% roditelja, dok je kod srednjoškolaca manje od 20% roditelja upoznato sa sadržajem koje njihovo dete prati.
I sad? Šta da radimo? Kako da znamo šta se dešava? Kako da iskontrolišemo njihovo učešće na internetu a da ne izigravamo detektive? Kao roditelji, naravno da im želimo ugodjaj u svemu pa im kupujemo mobilne, tablete, satiće i plaćamo pakete čak iako ne znamo “gde su i šta rade na netu” ….ili znamo samo onoliko koliko nam kažu…. ili im verujemo kad nas ubede da nemaju dva profila. A onda kad popuste u školi ili pak u ponašanju, većina odmah poteže da im uzme mobilni jer to je super kazna?! Ipak, ta zabrana stvarno “ne pali”. Ta kazna od par dana bez telefona nema nikakvu poruku jer kad prodju dani kazne, uglavnom sve nastavljamo po starom ali smo kao “rešili stvar” i ispali autoritet (ali u svojoj glavi). A oni se u medjuvremenu dovijaju i smišljaju nove načine da dodju do neta sve dok su “u kazni”.
Ne možemo im oduzeti mobilni, sastavni deo njihovog bića. Ne možemo ih nadzirati ni stajati nad glavom po ceo dan.
Ono što jedino možemo jeste da pokušamo da nas puste u svoj svet, u kojem ćemo imati uvida šta im je važno i u nekom momentu moći da ih usmeravamo i pomognemo. Kako? Jednostavnim pitanjima…bez imperativa…bez nametanja kako je “u naše vreme” bilo extra jer mi nismo imali telefone. Pa njima je sad, u njihovo vreme, ekstra. Svima je jasno da oni naše vreme ne mogu da razumeju kao što moja ćerka ne može da razume i umire od smeha kad joj kažem “ Eee ja sam još bila dvojnik”. Čuj dvojnik, pa ona tek onda ništa ne razume, “Kakav dvojnik, neko kao liči na tebe?” Ja kažem “Ma ne, naš komšija”. Srećni što smo i znali ko nam je dvojnik, kojeg molim da prekine vezu, ne bi li ja mogla da odvučem telefon u sobu dokle god gajtan može da dođe. Jer, naravno, ne smeju roditelji da slušaju šta ja pričam sa drugaricama. E isto tako, ni oni prirodno ne žele da mi znamo šta sada oni pričaju, gledaju, šta lajkuju, sa kim se dopisuju.
I zato je naš zadatak da se mi približimo njima, da se mi prilagodimo tinejdžerskoj komunikaciji u eri digitalnog kuckanja. Da nas puste i uvedu u svoj svet. Neki pametni ljudi su predložili pitanja. Ja probala i uspelo. Mislim, još traje “puštanje u 12+ svet’. Probajte sa: šta ti je to tako zanimljivo, jel mogu s tobom da gledam tu igricu, jel poznajes te drugare sa kojima igras, a zašto ti se svidja baš taj jutjuber, po čemu je on toliko poznat, zašto pratiš tu blogerku, šta ti se dopada kod nje…itd…itd.
Veoma često iz dosade, njihova (za nas) smešna komunikacija, može prerasti u neprijatno četovanje, nečiju želju da se drugi osramoti, ismeje ili čak zastrašuje. Koje su poruke i načini komunikacija prihvatiljivi? Kako da razlikuju šalu od nasilja? Kako da prepoznaju da li su žrtve nasilja online? Kako da se zaštite? Kako da pomognu vršnjacima? Koje su posledice digitalnog nasilja i prvenstveno da li sama deca znaju šta je sve digitalno nasilje, šta da rade ako dožive digitalno nasilje a sramota ih je da kažu roditeljima?
Izdvajaju se i simptomi koji mogu da budu crvene zastavice da je dete možda doživelo ili doživljava digitalno nasilje. Neverovatno da su žaljenje da ih boli stomak, ne jede im se ili ih stalno nešto boli glava neki od simptoma koji mogu značiti da se nešto “online” dogodilo. Šta god da se dogodilo – a ne dopada im se, izaziva emociju. Ako je ta emocija, osećaj neprijatnosti, sopstvene sramote izazvane tudjim ponašanjem, stida zbog videa koji se ne uklanja, slike, poruka koje se ne prekidaju, ne zaustavljaju – to je nasilje. Tu je razlika izmedju zabave i ismevanja. Emocija. Taj osećaj da su napadnuti sa svih strana, i da ih beskonačna publika na internetu gleda, dovodi do uznemirenosti jeste upravo posledica digitalnog nasilja. Na to se dodaje užasan stres, oni su ljuti, ne znaju šta bi; oni ne mogu da spavaju, nezainteresovani su za druženje, komunikacija je na minimumu a oni ustvari – pate. I eto podloge za srozavanje samopouzdanja i depresiju! A ko želi da se to dogodi njegovom detetu? Pa naravno, niko.
Upravo je zbog toga od velike važnosti da decu naučimo i osvestimo pravim vrednostima u životu i stalno ali stalno ih podsećamo. Nemojte misliti da ako ne reaguju, ne čuju. Potrebno je da čuju da su bezbedni; da njihov život nije manje vredan ukoliko nemaju šta da “okače” na mrežama; da njihov život nije dosadan ukoliko nisu objavili post; da nisu manje lepi ako se ne isfiltriraju i posebno ako misle da se drugi ludo zabavljaju jer konstantno postavljaju slike sa raznoraznih mesta, šta su jeli, pili i kako se provode. Taj strah od propuštenog dospeo je na vrh lestvice upravo zbog interneta, pa ljubomora i zavist koji iz toga proističu uzrokuju povlačenja deteta u sebe, nezadovoljstvo, udaljavanjanje od pravog društva (ne frendova sa mreže) i bezvolje za životom. Posebno je potrebno da čuju da mogu da se zaštite i kako da reaguju kad primete da je njihovog druga ili drugaricu sramota da to kažu mami, tati, nastavniku. To je prijateljstvo. To su zdravi izbori. Pomagati drugima ali i sebi.
O ovome razgovaramo i edukujemo decu kroz naš program “Sa Osećanjima na Ti” gde posebno mesto imaju zdravi izbori. Kako da deca povrate svoje samopouzdanje i zdravlje? Kako da se odbrane od digitalnog nasilja? Kome da se obrate ako prepoznaju nasilje kod drugih? I na kraju, da shvate da su radost življenja uz prave prijatelje i prave radosti ključ pravilnog razvoja svakog tinejdžera koji se polako uključuje u savremeno društvo odraslih.
Naša radionica je mogla da se zove i “Telefon u ruke a pamet u glavu”, što mi je ostalo iz priručnika o medijskoj pismenosti mladih, ali ciljano ima naziv “Šta ti želis? A šta žele drugi?” jer je poenta da razvijaju kritičko razmišljenje i kad su sami, da donose JA odluke, da ne podlegnu uticaju okoline i da čine prave izbore za sebe.